mimosveta Moj Blog

Danas je taj dan. Dan kada mogu da pričam o onome šta mi se dešava. Dugo to nisam mogla, htela, nije mi imalo smisla. Nisam mogla da se na tu temu našalim. Bar ne van kruga meni najbližih ljudi.

Danas je tačno dve godine otkako moj otac ne hoda ovozemaljskim ulicama. Na pragu svoje 50. verujem da je on jedna od najtragičnijih osoba koju sam ikad upoznala.

Pre neku nedelju, a možda i nekoliko dana, ne umem da procenim, jer imam osećaj da mi jedan dan traje nekoliko dana, zapadne mi za oko jedan zanimljiv TED video.

Koja je tačno mera? Koja je mera tačna u voljenju sebe, a da ne odeš u samoživost, egoizam? Čime se sve to meri? Kojom spravom? I koja je merna jedinica? Kako da znaš da to što vidiš u ogledalu si zaista ti? Ni više ni manje od onoga što zaista jesi.

Koliko tačno želite da živite? Koliko dugo? 80, 90, 100, 110 godina? Koliko je života tačno dovoljno? Napravite ugovor sa sobom, potpišite ga i to je to. Toliko ste stvari u životu potpisali, što ne biste i ovaj dokument.

I tako meni juče iskoči Mashable vest o nekoj cici koja je nekom baji dobrano odbrusila u ličnoj LinkedIn prepisci koju je on inicirao i napisao joj da joj je profilna "zanosna" i "da je odnela pobedu najlepše profilne na Linkedin-u koju je ikad video". Ona je posle toga nešto njega tužila i tu je svašta bilo.

Voleti ljude i razumeti ih je jedno, želeti da nekom pomognete, a da vam taj neko to nije eksplicitno tražo i želeti da ga promenite, to je nešto sasvim drugo.

Ne verujem u muško-ženska prijateljstva, osim ako neko od to dvoje nije gej. Latetntno ili osvedočeno. Toga nema ni na filmu. Neko tu uvek ima skrivene namere. UVEK! Poznanici različitog pola, da. Kolege različitog pola, da. Ali prijatelji, ne.

Momo Kapor je jednom davno divno napisao "Posle ljubavi ostaje rečenica 'Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…' i 'Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona'." Baš to. To ostaje.

Za poslednje 4 i po godine selila sam se 6 puta. Nije baš jednom godišnje. Više je bilo više puta za nekoliko meseci, pa se skrasim, pa opet selidba, pa se malo skrasim. Al' samo malo. I onda opet. Oduvek sam se pakovala kao vojnik. Brzo. Nikad mi nije bilo teško. To vam je kao i sa otkazom.

Postoje ljudi koji su kao bicikl – gde ih ostaviš tu ih i nađeš. Nepomični. Statični. Statisti svog sopstvenog života. Neko drugi ih “vozi”, neko drugi ih “parkira”, drugi im “podmazuje lanac” i “krpi gume” kad puknu.

Izgubio sam je... Izgubila sam ga... Izgubio sam ga... Izgubila sam je... Kako!? Pa, to je nemoguće. Onog koga voliš, a taj neko nije više s tobom ili nije više uopšte među živima, nije izgubljen. Suštinski nigde nije otišao od nas. On je uvek sa nama.

Ne možeš da budeš malo mrtav i malo trudan. Kažu. Ja bih dodala i malo hrabar. Ili jesi ili nisi. Kad jesi, hrabar si za sve. Kad nisi, onda nisi ni za šta (hrabar).

Više nego ikad u poslednje vreme od nepoznatih ljudi dolaze do mene dve reči "Lepa si". I svaki put kad to pročitam ili čujem mene nešto na pola preseče. Onako ispod rebara. Još uvek. A imam više od 40. I pokušavam da shvatim zašto.

Ja sam radničko dete. Taj termin više nije popularan od kad je izumro komunizam, ali ga ja i dalje volim. On govori o društvenom statusu onih koji su mi podarili život i bili odgovorni za moj opstanak i razvoj kao ljudskog bića.

Sve te ljubavne pesme i to. Stvarno ne znam kad je sve to počelo, al’ evo traje još uvek. I što je još interesnije, "od vremena pa do sada", 95% ljubavne poezije napisali su muškarci.

Subota. Ej! Subota! Pa, ljubav i sreća i radost, jer lenjost! Lenjost iskonska, lenjost suštinska, lenjost vaskolika, lenjost kao takva - božanska!

Kad si zaljubljen, nastrpljiv si. Uf! Jako! Mnogo! Neizdrživo. Misliš, tačno bi eksplodirao od nestrpljenja. Bubnji ti u ušima. Sve ti igra pred očima. “Hodaš, ne zastajkuješ i zemlju ne dodiruješ”. Tiltuješ k’o fliper. Čini ti se, tačno bi mogao omanje selo da napajaš strujom. Koje, crno, strpljenje!

To je to. To je ljubav. Voliš, ne pitaš. Ne pitaš za dozvolu. Ne kažeš "Ej, izvini, je l' mogu da te volim?" To ne postoji!

Sekunda je dovoljna. Razumeš? Jedna. I da ništa ne bude kao pre. Čuj, kao pre!? Do malo pre! Do pre te sekunde.

Ljude muče različite stvari. Lista stvari zbog koje je neko srećan ili nesrećan je duga. A ono, šta je sreća, a šta je nesreća? Šta to čoveka čini srećnim čovekom, a šta ga čini nesrećnim čovekom?

Volim da posmatram ljude. Na ulici, u prevozu, na pijaci. Ljude koji stoje, sede, ne govore. Volim da gledam ljude dok ćute.

Danas sam pročitala jednu rečenicu koja me je baš naterala na razmišljanje. Da se razumemo, razmišljam ja stalno. Mislim da svi stalno razmišljaju. Čak i oni za koje mislimo da ne razmišljaju, rade oni to, ali ne na drugima shavtljiv način. Možda je tačnije da kažem da sam se zamislila.

Žene su kompleksna bića. Evolucija nas je takvim napravila. Za početak vidimo svet drugačije od muškaraca. Fizički. Još iz vremena pećine. Muškarci su išli u lov. Njihov posao je bio da donesu hranu, dakle da ulove životinju. Da biste ulovili životinju potrebni su koncentracija i fokus.

Pamet je relativna stvar. Potpisujem! Ponekad se osećam kao ludi naučnik koji ume da napravi raketu, ali ne ume da vozi auto. Sve što je matematika i fizika, - nema problema. Čim se ubacim u praktiku, bagujem. I ja bih sad matematički da dođem do zaključka, al' ne može, brale.