mimosveta Ti? Nemoguće!
Da, ja. Itekako moguće. Svakome, pa i meni.
Danas je taj dan. Dan kada mogu da pričam o onome šta mi se dešava. Dugo to nisam mogla, htela, nije mi imalo smisla. Nisam mogla da se na tu temu našalim. Bar ne van kruga meni najbližih ljudi.
Pa, dobro, o čemu se radi? Filološki čistunci bi rekli dve stvari u vezi sa ovom rečenicom. Prva je da se rečenica nikad ne počinje sa „pa“. Druga da se radi samo o glavi, a inače se kaže „o čemu je reč“.
Otkud želja da se prekrše ova „sveta“ pravila? Odgovor leži u tome da sam se celog života trudila da igram po pravilima, ali me to nije ni izuzelo, ni spasilo, ni sačuvalo od onog što mi se dešava.
Ne mogu da kažem da imam rak. Nekako mi to ne ide uz mene.
Ne mogu da kažem ni da rak ima mene. Ni to mi ne ide.
Mogu da kažem da mi je dijagnostikovan i da sada zajedno živimo ove moje dane kako znamo i umemo jedno pored drugog, rame uz rame. Ima dana kad je on veći od mene, ali je i dalje mnooogo više dana kada sam ja veća od njega. Što i jeste realnost. On zauzima samo tri mala mesta u mom telu. Mene je ipak mnooogo više.
I to je isto kao kad detetu koji se boji pauka objašnjavate da nema logike da ga se boji jer je toliko puta veće od pauka. Al’ ono opet, ima otrovnih pauka koji mogu da te ubiju dok si rekao keks. Baš kao i ovaj moj pauk.
Eto, ovo je prvi put da ga tako zovem. Pauk. A baš ima smisla da ga tako zovem. Pauk. Jer, kao i kancer i pauk ima tendenciju, tj. to mu je posao, da plete mrežu.
A taj moj pauk, nije tamo neki običan seoski Toma. Neee. Ovaj moj je egzotični sa narandžasto-ljubičasto-zelenim tačkicama i prugama. Opasan i otrovan za sve pare. Zvanično, trostruko negativni kancer dojke koji se raširio kao tropska bolest sa desne dojke na pluća i limfnu žlezdu ispod desne ruke. Dok se još nije znalo da li je to na plućima metastaza ili neki kancer za sebe (jer je i to isto moguće), govorila sam da naravno da je i to opcija, jer kakva bih ja to Srpkinja bila da imam samo jedan rak. Svašta! „Daj pet ili nijedan!“
Kako je moguće da na taj način mogu da pričam o tome? Ne, nego ću tu da slinim kao neka strina i naričem kao neka baba! Kako kad sam ja jaka kao stena i postojana „kano klisurina“. „Kadra teći i uteći i na strašnom mestu postojati.“ Je l’ tako?
I da i ne. Isplakala sam ja svoje partije i strahove, ali nije to dugo trajalo. Nekako, kao da sve ovo nije istina, jer sam ja još davnih dana potpisala ugovor sa sobom da ću da živim najmanje 82 godine. I tada mi je to delovalo pomalo apsurdno i nepotrebno (bilo je deo psihoterapije). Međutim, vrlo brzo sam shvatila, otkad pauk i ja živimo na istoj adresi, da mi je taj imaginarni ugovor došao kao kec na deset! Jer, odjednom, smrt nije više bila opcija. I i dalje nije. Jer ja imam ugovor. Ej! Ugovor! Nije to mala stvar.
Ugovori su tu da se krše. Jesu. Kao i pravila. Ali, ovo je moj ugovor. Ja ga pisala, ja ga potpisala. I to sa obe strane. Prema tome – dabome! Nema umiranja. Imam da giljam još 30 godina minimum. Ipak mi se smeškaju dve penzije. To nam je porodična stvar. Treba da bude i treća generacija devizne penzije. Ne mogu taj lanac sad da prekidam. Nikako. Inače, ovako možda bih.
I tako. Od svih paukova na tržištu, meni zapadne jedan od retkih, samoniklih (ne utiču hormoni na njega), ničim izazvanih (osim najverovatnije stresom), koji raste kao da ga zalivaju i širi se kao požar. Jedan od onih sa kojim se igra Moravac – tri koraka napred, dva nazad. U tom smislu, treba znati da ja odlično igram Moravac. Da se to notira, da ne zaboravim.
Iz moje perspektive, negde sam prešla jednu trećinu puta. Snage mi ne nedostaje. Kilograma takođe. Primera radi, dugo sam vukla skoro 30 kg viška kojih nikako nisam mogla da se rešim. Sada znam i zašto. Sad su mi potrebni više nego ikad. Jer, nije isto izgubiti 20 kg ako krenete od skoro 90 kao ja, i kada krenete od 60kg, koliko bi trebalo da imam sa svojom visinom.
A pauk? Nije se desio slučajno. Svi koji me poznaju i kojima sam rekla šta se dešava imali su istu reakciju „Ti? Nemoguće!“ E, pa moguće je. Ne da je moguće, nego je logično. Logičan sled događaja za nekog ko je sebe gotovo ceo život stavljao na poslednje mesto. Logičan za osobu koja je dobro ako su svi i ako je sve oko nje dobro, a ona? Šta ona? Ona nije važna. Uostalom, kad ste upoznali nekog samoživog sebičnjaka da je oboleo od neke teške bolesti? To je ređe nego sedmica na lotou. Bolesti se dešavaju nesebičnima, sebi nebitnima i tuđim dobrima. Zato je meni došao kao poručen.
Neko bi rekao „kako možeš da se obraduješ nečemu tako strašnom kao kanceru koji ti se širi po telu“? Ne mogu baš da kažem da sam se obradovala, ali jesam zahvalna na tome što se desio. I nije ovo nikakva religiozna stvar, tipa da si zahvalan na krstu koji si dobio. Ne. Ovo je krajnje praktična stvar.
Biće tu dok ne naučim da je u redu da postojim van konteksta drugih ljudi. Dok ne shvatim da me vaspitanje ne određuje i to što je neko parazitirao emotivno na meni kao bršljan na bagremu. Da nisam sebična ako imam želje i ako sebe stavljam na prvo mesto kao u avionu kad treba da se stavi maska. Dok ne shvatim da će drugi biti dobro ili ne bez obzira na mene, jer ako su odrasli onda su odgovorni za svoje živote. Dok ne zavolim sebe iznutra kao što volim sebe spolja. Dok ne dozvolim sebi da živim ako nisam drugima korisna. Dok ne postanem osoba koju bih do juče osuđivala kao sebičnu. Dok ne shvatim da svaka osoba treba da bude osoba sa posebnim potrebama. Među njima i ja.
